Pobeda na Pirinu - novembar 1999. god.

Kraj novembra 1999. godine. Pred nama su četiri slobodna dana za adrenalinsko razbijanje monotone svakodnevnice. Poznato nam je da je najefikasniji način za to penjanje na velike visine. Tim povodom organizujemo akciju uspona na Pirin.

Sumrak 26-tog novembra; hladno beogradsko veče. U blizini gradića Pejton, na mestu polaska planinara Pobede neubičajena gužva; čak i za ovo Društvo, poznato po masovnim akcijama u planinskim vrletima. Dva autobusa sa 90 ljudi kreću put Bugarske u cilju priprema za osvajanje Kilimandžara. Tu su još Novosađani i planinari iz Republike Srpske. Posle uspešnog ispenjavanja Ledničkog i Koprovskog štita u Tatrama na redu je drugi vrh Balkana. U zimskim uslovima očekuje nas Vihren sa svojih 2915 metara iznad mora. Vođa je, a ko bi drugi, Vladislav Matković. Predpostavljam da organizacija uspona neće biti suviše teška. U ekipi je, što neko reče, "Alfa tim Pobede". Samo u jednom autobusu 15  Monblanaca, koji su prošle godine stali na "Krov Evrope". Malu nelagodnost unosi brojnost grupe i mnogo novih. Uprkos tome raduje me činjenica da se članstvo širi i da među njima ima mnogo mladih.

22 časa, polazak. Pauza kod Starog Hrasta. Posle par sati vožnje prva prepreka. Naizgled nepremostiva. Jedan od autobusa se pokvario. Ekipa majstora  "Niš Ekspresa" ulaže ogromne napore da osposobi autobus za dalji put. Planinari su mirni. Posle svega što smo prošli na mnogim putevima ovo što se dešava i nije mnogo deprimirajuće. Ionako ne znamo šta nas sve čeka. Posle obećanja da će vozilo uskoro biti spremno, drugi autobus nastavlja put granice sa Bugarskom. Kako smo izgubili mnogo vremena preskačemo obilazak Sofije i krećemo direktno ka Rilskim manastirima. A tamo još veće iznenađenje. Kod manastira srećemo kolege iz PD "Železničar". Izgleda mi, da je sav planinarski svet Srbije krenuo u osvajanje Bugarskih vrhova.

Mobilnim telefonima stalno smo u vezi sa drugim autobusom. Oni su negde na granici. Dogovaramo se da se uveče nađemo u Banskom. Oko 20 sati stižemo u dogovoreno mesto. Raspoređujemo se po privatnim kućama. Smeštaj je odličan. Posle sat vremena stiže i "pojačanje" iz drugog busa. Svi smo premoreni dalekim putem. 

Nedelja, pola šest ujutro. 57 planinara se sprema za uspon. Jednim autobusom krećemo. Nadamo se da ćemo prevozom doseći što veću visinu. Kod doma Đenadica, na 1770 m stajemo. Dalje idemo peške. Bacamo teške rančeve na leđa. Zveckaju cepini, dereze, treking štapovi… Proveravaju se radio stanice. Tačno je 6.50, krećemo! Mogu slobodno reći da u svom planinarskom iskustvu još nisam doživeo tako dugu i gustu kolonu ljudi na nekoj visokoj planini. Prolazi mi misao da je možda bezobrazluk krenuti na skoro 3000 metara u zimskim uslovima, sa toliko ljudi. Ali, izgleda da nas planina ipak prima jer je vreme neverovatno lepo. Zahvalni smo joj na tome. Odmaramo se u domu "Vihren" na 1950 m. Potrebno je ogromno strpljenje u koordinaciji stotinama metara dugačke kolone. Mnogo nam znače "Motorole" koje se nalaze na čelu i kraju. Na 2280 metara stajemo. Nailazimo na zaleđen sneg. Očigledno je da dalje mogu samo oni koji imaju svu opremu. Vođstvo odlučuje da svi koji nemaju opremu moraju nazad. Sa vidnim razočarenjem pola grupe se vraća. Ipak je planina ta koja odlučuje. Skupo plaća onaj ko ne posluša. 27 dobro opremljenih planinara nastavlja dalje.
 
Prolazimo jednu strminu iznad koje su stene. Gore nema mnogo snega. To je naša sreća, jer bi u suprotnom ovaj deo bio lavinozan i teško bi ga bezbedno prešli. Oko podne ostala je poslednja padina pred vrhom. Kako nema opasnosti, grupa se rastura i svako svojim smerom ide gore. Tišina je oko nas. Samo se čuje vetar i teško disanje penjača. Vidan je umor, ali i volja da se izađe. Oko 13 sati svi smo na visini od 2915 metara. Temperatura je -4 stepena Celzijusa. Vetar je jak ali ne previše. Slikamo se. Mnogi su prvi put na ovoj visini. Ne vredi opisivati vidik. Jednostavno vidimo sve! Ceo Balkan je pred nama, tačnije, ispod nas. Jedino se Rila približila sa svojih 10 metara iznad nas. Siguran sam da je ovaj položaj idealan za uspostavljanje radio amterskih veza. Uskoro se čujemo sa našim amterima čak iz Zaječara. Šaljemo poruku u Beograd da se nalazimo na vrhu. Divan je osećaj izgovoriti u mikrofon: "Dvadesetsedam planinara je na vrhu Pirina!" a znati da se to čuje stotinama kilometara unaokolo. Javljaju se mnogi amateri, čestitaju nam.

Krećemo dole. Čeka nas skoro 1200 metara silaska. U sumrak stižemo do doma, a po mraku ulazimo u autobus. Vraćamo se u bazu. U domu analiziramo grafik uspona (autor Aleksandar Kostadinov) i konstatujemo da smo se peli dosta ravnomerno, što je odlika dobro planiranog uspona.

Sledeći dan, pre podne polazimo za Blagojev grad. Tamo se zadržavamo nekoliko časova. Po planu, u 15 sati polazimo ka Makedoniji. Cilj nam je Plačkovica. Po prelasku granice, dočekuju nas makedonski planinari. Pratimo njihov auto do skretanja za planinarski dom. Odatle se peške spuštamo i za 30-tak minuta stižemo u dom na 1107 m. U kući je gužva. Uprkos svemu deo grupe ostaje do jutra na nogama. Tu je gitara, pesma, igra. U 6.15 izjutra krećemo na vrh Turtel, 1607 m. Posle Pirina ovo nam izgleda kao dečija igra. Uz put obilazimo predivnu pećinu. TV relej nam se čini tako blizu, a ipak treba nam par sati do njega. Oko podneva 45 planinara se nalazi pored antene na vrhu planine. Pored nas tu su i Makedonci. Ponavlja se ista priča sa Vihrena. Čujemo se sa Beogradom preko radio veze. Čini mi se da smo u tehnološkom pogledu mnogo napredovali. Pored mobilnih telefona koji su uglavnom pokriveni mrežom samo u nižim predelima sada imamo i stanice koje sjajno rade na većim visinama. Time smo dobili da nam usponi postanu daleko sigurniji. Naročito ako se ima u vidu brojnost naših planinarskih grupa.

Vraćamo se. U 14 sati smo kod busa. I dalje nas prati fenomenalno vreme. Krećemo put Beograda. Ubrzo su svi u autobusu zaspali. Očigledno je da je umor veliki. U Srbiji nas dočekuje gusta magla. Vozač je prinuđen da uspori, zbog čega stižemo tek u 2 sata posle ponoći.