Make your own free website on Tripod.com

Manifest planinara

   Od kada postoji ljudska težnja za osvajanjem nepristupačnih vrhova, postoji i dilema šta je suština čovekovih nastojanja da dosegne što veće visine. Visoke planine nisu prirodno stanište čoveka. Zato je definisati planinarstvo u jednoj reči gotovo nemoguće. Mnogi ga smatraju za sport, dok su drugi izrazito protiv toga. 
    Za mene to sigurno nije sport. Planina je ustvari folozofija života. Mi penjemo vrhove sami za sebe. Tu ne postoji publika. Nema stadiona i masa navijača.  Jednostavno, na usponu su samo čovek i planina, sučeljeni jedno prema drugom. A planina je živo biće. To nije hrpa kamenja ili gomila drveća. Ona je simbol! Ona je vrh i greben, ona je reka i gorsko oko, ona je vodopad i bezdan, nepregledno prostranstvo šuma punih života. Ona je…ono što čovek nikada neće moći da bude. Pre mnogo vekova čovek se otuđio od izvora života. I otada traje njegova agonija, njegovo lutanje za suštinom postojanja, ali i njegovo besumučno uništavanje svega što mu ne pripada. Zato je ona tu, kao nepobedivi bedem prirode. I ma koliko je skrnavili ona će ipak pobediti.  Možemo uništiti sebe, ali nju ne!

    Kažu da smo mi, planinari opsednuti visinama, metrima iznad mora. Možda je to i tačno. Planinari su ustvari šarolik skup ljudi. Razlikujemo se po mnogo čemu. Od godina, obrazovanja, pola, do shvatanja planine. Motiv odlaska u planinu je nešto što nas najviše razlikuje. Osvojiti neki vrh nije nimalo lako. Naprotiv, to iziskuje izvanredne psihofozičke napore. Pa zašto onda ljudi penju vrhove, zašto idu protiv svoje naravi i idu tamo gde im nije mesto? Svako od nas traga za odgovorom duboko u sebi. I dok se satima penjemo sa teškim teretom opreme na leđima u nama se vodi surova bitka emocija. Od ekstremnog zadovoljstva izazvanog lučenjem hormona do totalne iscrpljenosti i zaklinjanja da se više nikada nećemo uputiti  u planinske vrleti.
  
I kada neko pita, zašto ja idem tamo gore, zašto trošim sve vreme, svu energiju na osvajanje Nebitnog? Ja nemam odgovor. Možda tražim nešto što nepostoji, a možda se ipak u tim vrletima nalazi izvor koji daje snagu.

Stati na vrh je trenutak koji se nikad ne zaboravlja. Trenutak koji traje večnost. Živeti samo za trenutak je najlepši osećaj u čoveku. Kad se nešto radi dugo vremena. Kada se priprema nedeljama, mesecima i godinama. I kada se posle svega to i ostvari, onda se javi osećaj koji se ne da rečima opisati.  Zapravo, čovek mora otići sam tamo gore. Treba osetiti feeling uspona, i trenutka izlaska na vrh. Za to se daje sve, sve što se poseduje. I poslednji atom snage, koji se izvlači iz nepoznatih izvora ljudskog duha. Tu više nema kondicije, nema treninga i vežbanja. Ostaje samo čista duhovna energija! Mnogi će odmah odustati. U drugima će biti probuđen instikt opstanka i ostaće  planinari zauvek. To je individualno. Retki su oni koji su jednom bili planinari, a barem u duši to isto nisu i ostali.
  
Mi, planinari, smo jednostavno ljudi koji se napajaju na izvoru života. Zato je planina moja ljubav, strast, zadovoljstvo, ali i napor, patnja, muka, moj život. Ona je moje božanstvo, moja religija. Njoj se molim, nje se plašim, od nje učim. Ona je najmudriji učitelj života. Negde u njenim nedrima se nalazi odgovor na nepoznato pitanje za kojim još uvek tragam. Možda odgovor i ne postoji, ali i samo traganje je vredno truda. Srećan sam da je to tako!                                 

Posvećeno svima onima,                                                                  
koji su ostali tamo,                                           
gde su najviše voleli da budu!                                                                      

Z. Karić

 Prethodna strana / Početna strana