Make your own free website on Tripod.com

PLANINE REPUBLIKE SRPSKE I

CRNE GORE

LELIJA - 2032 m, ZELENGORA - 2014 m, LEBRŠNIK - 1985 m, KUK - 1820 m,
 VOLUJAK - 2336 m, BIO
Č - 2397 m, MAGLIĆ - 2386 m  i DURMITOR - 2523m

23.Jun 2000. Pošli smo  autobusom na redovnoj autobuskoj liniji Beograd - S. Sarajevo u 22.30 časova. U  grupi nas je bilo osmoro.  

24.Jun 2000. U Srpsko Sarajevo smo stigli oko 6.30 časova. Na stanici nas je već čekao Duško Blažić iz Banja Luke. Iz  S. Sarajeva smo se prebacili do Trnova. Tamo smo našli Tihomira Golijanina, planinara društva "Treskavica" iz Trnova i sa njim se dogovorili oko prevoza ka Leliji. Odvezao nas je kombijem do Konjskih voda (1400m). Tamo smo stigli oko dvanaest sati. Po sunčanom danu smo preko cvetnih livada a potom šume, proplanka Omorni do ponovo izašli na livade i pašnjake ispod Golovog brda (1720m) gde smo jedva uspeli da nađemo malo vode. Uz padinu sa klekovima stigli smo na prevoj ispod vrha Lelije. Tu smo ostavili stvari i doktora Sajiša, a mi nastavili dalje i na najvši vrh planine Lelija 2032 izašli oko 17.20 časova. Sišavši sa vrha spustili smo se u jednu dolinu gde smo napravili logor, ali problem je predstavljao nedostatak vode. Ipak Danilo je uspeo da pripremi dobru večeru od dva pileta koje nam je dao Tika iz Trnova

25.Jun 2000. Krenuli smo oko 6.30 sati dalje ka Zelengori markiranom stazom ponovo kroz borove krivulje. Na Štirinsko jezero smo stigli oko 9.15 sati. Tu su se neki od grupe okupali, doručkovali i oko sat kasnije krenuli dalje pored groblja na brdu ka putu Čemerno - Kalinovik iznad Vitih bara. Tamo smo ostavili stvari i svi krenuli ka vrhovima Zelengore. Na Kozije strane 2013 m izašli smo svi oko 14.30 časova, a na najveći vrh Bregoč 2014 m izašlo nas je petoro oko 16.00 časova. Pogled sa vrhova na okolne i daleke planine bio je prilično dobar.  Vratili smo se nazad do stvari i spustili se putem do Vitih bara u blizini Rajkovog i Slavišinog katuna i tu prenoćili.  

26.Jun 2000. Negde rano u zoru probudila nas je kiša. Ostali smo nešto duže u šatorima. Kasnije je kiša prestala da pada ali se magla nije dizala sve do podne. To pre podne smo proveli oko vatre gde smo kuvali razne napitke. Oko tri sata smo počeli da se pripremamo za polazak ka Čemernu. Taman kada smo trebali da krenemo (oko 16 časova) na brdu se pojavio kamion. Bio je to Boro Novokomet iz Ljubinja. Brzo smo se dogovorili da nas prebaci makadamskim putem do Čemerna. Kratko smo svratili do njegovog katuna na rakiju. Na Čemerno(1300m) smo stigli oko 17.30 sati. U kafani na istom mestu gde je bio i u martu stajao je za šankom Obrad [upić sa svojim jaranom. U kafanu smo ostali oko sat vremena, a Boro je pristao da nas vozi i dalje, do [upića katuna u Katinom dolu ispod Lebr{nika. Na uzbrdici prema katunima pukla je prednja guma na kamionu, a tu je pored doktorkog znanja Mića pokazao da se dobro razume u mehaniku, posebno u "sistem poluga". Boro je sa nama ostao još oko dva sata u katunu. U katunu nas je lepo dočekao Obrad i njegova familija. Pola grupe je spavalo u katunu a pola u šatorima.

27.Jun 2000. Po lepom danu, ne žureći, oko pola devet smo krenuli ka Poljani (1500m) u blizini izvora Sutjeske, ispod Kuka. Tu smo raspremili kamp i oko podne krenuli na vrh Orlovac 1985 m na Lebršniku. Na vrh smo stigli oko 14. časova. Sišli smo drugom stranom planine, i deo grupe je otišao na Kuk 1820 m , a drugi deo se spustio kod Ljubičinog katuna. Tu smo našli Ljubišu koji je bio malo ljut što smo mu zimus bili u katunu i potrošili deo drva. Ipak lepo nas je dočekao. Kasnije su stigli i oni sa Kuka pa smo svi zajedno otišli u logor.  

28.Jun 2000. Dan predviđen za uspon na vrhove Volujaka. Na uspon je krenulo petoro, jedan je ostao u kampu a ja i Slobo smo otišli u susret dvema planinarkama koje su toga jutra stigle na Čemerno. Grupa koju je vodio Duško po Volujaku izšla je na sve vrhove masiva. Studena 2296 m, Široka točila 2294 m, Previja 2274 m, Badnjina 2243 m, Badnjina dva 2215 m, Rudinski kom 2282 m i najveši vrh Volijaka Vlasulju 2336 m. Kada su se oni vratili bili smo svi u logoru uvećani za dve planinarke, pa nas je sada bilo jedanaestoro. Okrepili smo se sa novim zalihama pića i hrane.

29.Jun 2000. Bilo je predviđeno da ovog dana preko Smrekovica i Presjeke odemo na dernjećište gde je trebao da bude skup planinara povodom Vidovdanskog uspona na Maglić. Međutim osvanuo je kišovit i tmuran dan pa smo doneli odluku da izmijenimo plan i vratimo se nazad na Čemerno. To smo i uradili i oko 13 časova smo stigli kod Zore u kafanu. Kiša je jako padala. Kasnije smo odmorili i gledali utakmicu Španija-Holandija kod vojske u kasarni. Oko 22 sata smo se autobusom prebacili do Tjentišta i prenoćili u holu hotela "Mladost".  

30.Jun 2000. Ustali smo prije pet sati, na brzinu se spremili i otišli do benzinske pumpe da sačekamo autobus iz Banja Luke sa planinarima Pl. društava "Previja" i "PTT".  Oni su stigli oko sedam sati. Tek od njih smo saznali da se plan promijenio i da će skup ipak biti na Trnovačkom jezeru.Kraće smo se zadržali u obližnjoj kafani a zati krenuli njihovim autobusom do Dragoč sedla gde smo sa vidikovca na kratko kroz povremenu jutarnju maglu videli vodopad skakavac u Perućici. Na Prijevor (1700m) smo stigli pre deset sati. Odatle je kolona krenula dalje ka Trnovačkom jezeru preko Suve jezerine. Na jezero smo stigli oko 11.45 časova. Celo to popodne su pristizale grupe planinara na sutrašnji uspon na Maglić. Dule i Mira od naše grupe i još nekoliko planinara su predveče izašli na Trnovački Durmitor 2241 m. Te večeri smo se družili i sa ostalim poznatim planinarima uglavnom iz Republike Srpske.

1.Juli 2000. Većina planinara je krenula na uspon na Maglić. Da bismo izbegli gužvu na usponu mi smo rešili da ovoga dana idemo na Bioč. Pored rudinskih koliba i doline Boja između Vlasulje i Trnovačkog Durmitora stigli smo na prevoj Bojanska vrata (2140m). Deo grupe koji nije mogao da izdrži tempo kojim treba ići do Vitlova ostao je na prevoju a nas petoro je krenulo dalje niz dolinu Smrekovicu a zatim izašli na prevoj između Velikog Vitla i Biočkih greda. Odatle uz južnu travnatu padinu oko 13 časova stigli smo zajedno sa grupom planinara sa Pala na Veliki Vitao 2397 m. Zatim smo pri povratku izašli i na još jedan vrh, Biočke grede 2270 m. Vratili smo se na jezero istom stazom oko 17 časova. Druga grupa koja je ostala na prevoju izačla je na Vlasulju 2336 m, a zatim i na Trnovački Durmitor. Jedan od njihove grupe je sam otišao i izašao na najveši vrh masiva Trnovačkog Durmitora Trzivku 2333 m. Uveče smo se pored jezera družili sa planinarima iz Srbinja i sa Pala.

2.Juli 2000. Od jutra pa do podne počele su da odlaze grupe planinara. Veći deo naše grupe se takođe vratio kući ovog dana. Na jezeru smo ostali samo nas četvorica i Čedo iz Srbinja sa porodicom, kao i čuvar jezera Novica ]alasan. Bilo je prilično mirno i tužno u odnosu na prethodne dane. Mi smo ovaj dan proveli u kupanju i odmaranju na jezeru.

3.Juli 2000. Oko šest sati smo krenuli na Maglić. Prvo smo izašli na Bosanski Maglić 2386m i tu se duže zadržali (gore smo stigli oko devet sati). Zatim smo se vratili preko svih vrhova u masivu Maglića. Crnogorski Maglić 2388 m, Klekovo pleće 1309 m, Šarena lastva 2239m i na kraju na jedan vrh Trnovačkog koma 2200 m. Sa koma smo gledali kuda treba sutra ići ka Mratinju. Niz jedan strmi sipar smo se spustili u jednu dolinu sa klekovima, gde su staze uglavnom zarasle, ali smo se nekako iskobeljali i na jezero stigli oko 17 časova gde nas je čekao Čeda sa kafom i rakijom. Čak smo stigli i poslednji put ove godine da se okupamo u Trnovačkom jezeru.  

4.Juli 2000. U ranu zoru (5.30) smo posle nekoliko noći provedenih na Trnovačkom jezeru krenuli dalje ka Mratinju. Najteži dan na celoj turi. Sa teškim stvarima smo izašli na prevoj ispod Šarene lastve (8.00), pa se spustili do izvora u Carevom dolu. Dalje stazom se spustili na Presjeku (1800m) u blizini jednog katuna. Tu smo ostavili stvari i ponovo doktora Saju, a nas trojica krenuli na najistočnije vrhove masiva Bioča Noć 2299 m i Vrstu 2321 m, sa kojih se dobro vidi kanjon Pive i Pivska površ sa Durmitorom u pozadini.  Na ove vrhove smo prvi put sada bili i videli Veliki i Mali Vitao sa istočne strane. Po silasku sa vrhova došli smo do Presjeke, uzeli stvari i krenuli dosadnom i za zglobove ubitačnom stazom za Mratinje (650m). Bilo je teško savladati toliki uspon i još veći silazak, ali smo se kod vojske i prodavačice Dese osvežili NIK pivom. Noćili smo u blizini baraka koje su preostale od mnoštva koje su postojale kada se radila brana na Pivi.

5.Juli 2000. U 6.15 posle kafe koju nam je skuvala Desa krenuli smo sa vodnikom Kekićem vojnim kamoinom do plužina. Tu smo dokupili hrane i minibusom u 8..30 otišli na Trsa. Tu smo sreli Spasoja Cicmila, koji nas je prevezao do sela Pišće kod Danilovog strica Sava. Ispred kuće u hladovini starih jasenova odmarali smo, pijuckali i ručali, a potom malo i odremali. Predveče su nas kolima Spasoje i Savova supruga kolima prevezli do Todorovog dola na Durmitoru. Kamp smo napravili pored katuna Dušana Kecojevića iz Boričja. Uz vareniku, kajmak i priču domaćina ostali smo u katunu do pred spavanje.

6.Juli 2000. Nešto prije sedam sati smo krenuli na uspon ka Prutašu. Markiranom stazom smo izašli na prevoj ka Sušici, a onda desno grebenom izašli na zaravnjeni vrh Prutaša 2393 m, oko 9.40 sati . Vidik je bio toga dana najbolji. Videlo se sve do Prokletija, i skoro sve planine Crne Gore. Sa vrha smo sišli drugim, južnim grebenom ka Prijespi. Zbog velike vrućine odustali smo od uspona na Lojanik, već smo se sa Prijespe vratili do katuna gde smo u hladovini pored katuna proveli popodne sa domaćinima.

7.Juli 2000. Kada smo se spakovali i pripremali da krenemo ka Dobrom dolu, upravo je naišao Duško i Stole sa kolima. Na brzinu smo se pozdravili sa našim ljubaznim domaćinima i krenuli ka kolima.Kao i do sada potvrdilo se da na ovoj turi imamo sreće sa prevozom. U kola smo spakovali stvari a nas četvorica smo pešice otišli do Dobrog dola. Duško je već bio podigao šatore, a mi smo to uradili isto kada smo stigli. Bili smo prvi koji su stigli u kamp. Posle odmora  oko 10,30 smo krenuli na Sedlenu gredu 2227 m, gde smo stigli oko 12.30 sati. Kada smo se vratili počela su da pristižu kola i autobusi sa planinarima koji dolaze na memorijal "Danilo Jauković". Predveče je Duško sa jednom manjom grupom izašao na obližnji Lojanik 2091 m. Veče do spavanja smo proveli uz logorsku vatru sa planinarima iz PD "Previja" iz Lamovite.

8.Juli 2000. Malo prije sedam sati krenuli smo na najveši vrh na ovoj turi. Markiranom stazom uz Urdeni i Mliječni do pa pored Zelenog vira izašli smo oko 9.45 sati na Bobotov kuk 2523 m. Na vrhu je bilo tijesno jer je dosta planinara uzelo učešće na memorijalu. Tu smo se fotografisali za uspomenu na jednu lijepu turu provedenu na prelijepim planinama Republike Srpske i Crne  Gore.. Vratili smo se istom stazom, a na Zelenom viru smo nekoliko sati odmarali u senci stenovitih blokova, dok su se najhrabriji čak usudili da se okupaju u hladnoj vodi. U Dobri do smo stigli oko 15.30. Vetar je besneo, nosio šatore, stvari su letele po okolnim pašnjacima. Kada smo stigli kod naših šatora videli smo da su nam na tri šatora popucale šipke a ostali su se jedva držali. Oborili smo i ostale šatore i pritisnuli ih kamenjem dok ne prođu udari vetra. Kasnije se vetar malo smirio, ali je organizator doneo odluku da se svi premestimo u kasarnu na Žabqaku. Većina je tako i uradila. Duško je sa svojom grupom ostao a nas četvorica smo stopirajući uspeli da se do 22. časa prebacimo do kasarne gde smo noćili.

9.Juli 2000. U 9.30 počela je grupa da se rastaje. Danilo je otišao za Bar. Nas trojica smo ostali da sačekamo da li će doći Dućkova grupa na Žabljak. Pošto se nismo našli do podne mi smo u 13..30 krenuli autobusom za Pljevlja. \oćina majka nas je žeqno iščekivala. Prvi put posle osamnaest dana smo seli za sto i večerali. Posetili smo \oćinu sestru Ikoniju, koja je bila planinarka dok je studirala u Beogradu.

10. Juli 2000. \oća ostade kući a ja i doktor Saja u 6.30 krenusmo autobusom ka Beogradu. Ja sam izašao u Novoj Varoši da čekam prevoz za moje Goražiće. Doktor ode dalje, i dok ovo pišem ne znam kako je prošao u putu.

Tako prođe još jedan lijep doživljaj koji ćemo ponoviti i dogodine sa malo drugačijom varijantom, jer ove planine treba obići makar jednom u godini dana.

Beograd, 30. Juli.2000.god.                                                  

V.Kovačević

 Početna strana